Klimatske promene na Zemlji su se dešavale u prošlosti i dešavaće se u budućnosti. Bilo da li je čovek prisutan ili ne. Zadnje ledeno doba se odigralo pre nekih 14000 hiljada godina i za to postoje mnogobrojni naučni dokazi.
Ljudska aktivnost doprinosi povećanju nekih materija u životnoj sredini i ubrzava ili usporava neke procese na Zemlji. Tako da je čovek u velikoj meri kriv za trenutno stanje. Takodje, temperature na Zemlji veoma zavise od Sunčeve aktivnosti, odnosno da li je aktivnost minimalna ili maksimalna.
Ako uzmemo samo krivicu čoveka, ona se ogleda kroz ispuštanje gasova koji dovode do efekta staklene bašte, seču suma, nagli razvoj industrije, korišćenje fosilnih goriva, menjanje reljefa…
Gasovi koji najviše doprinose efektu staklene bašte su sledeći: ugljendioksid, vodena para, metan, azotsuboksid, hlorfluorougljovodonici (ClFC) i ozon (troposferski). Ugljendioksid, vodena para i oblaci zadrzavaju oko 90% toplote.
Slično staklenoj bašti (stakleniku), izradjenoj od visokokvalitetnog stakla, koje ima osobinu da propušta Sunčevo zračenje, ali takođe i da zadržava toplotu potrebnu za razvoj biljaka, funkcionišu i gasovi “staklene bašte”. Propuštaju Sunčeve zrake koji zagrejavaju površinu planete koja počinje da zagreva vazduh. Umesto da preko noći odredjena količine toplote ode u svemir, ovi gasovi to ne dozvoljavaju i time povećavaju prosečnu temperaturu na Zemlji. Ova povećana temperatura već stvara probleme kao sto su: topljenje leda na polovima, povećanje nivoa mora, sve učestaliji vetrovi velikih snaga u svetu, žarka leta sa velikim brojem smrtnih ishoda zbog vrućina….

Slika 1. Povećanje ozonske tupe iznad Antarktika u periodu od 1979 do 2000 godine

Upotreba ClFC, koji se koriste u rashladnim uredjajima i dezodoransima, je zabranjena u velikom broju zemalja. Pored doprinosa efektu stakle bašte, oni razaraju ozon, što dovodi do povećanja obolelih od raka kože, zbog direktnog ozračivanja UV-A zracima.

Danas se kao najveći krivac globalnog zagrevanja smatra CO2.  Raspored ovog gasa nije podjednak po površini zemlje, a ni po visini. Dokazano je da ga iznad mora i okeana ima najmanje, a iznad oblasti vulkana i industrijskih oblasti ima najviše.  Variranje njegove koncentracije (makar i minimalno) može potpuno poremetiti tokove materije i energije na Zemlji.

Na prirodne izvore CO2 ne možemo mnogo uticati, ali na veštečke (ljudske) možemo, ali samo kada bi ameri i još neki bili razumniji.

Slika 2.

Jedam deo ukupne koncentracije se troši na odvijanje normalnih procesa na Zemlji, a ostalo je višak. Upravo taj višak, koji u velikoj meri stvara čovek, dovodi do zagrevanja.  Da se razumemo, iako CO2 učestvujeje u zagrevanju planete, postoje mnogo opasniji gasovi, ali ih ih srećom ima u mnogo manjim količinama.

Sečom šuma u atmosferi ostaju sve veće količine neiskorišćenog CO2, a samim tim i povećan efekat staklene bašte. Jedna bitna posledica ovoga je topljenje leda na polovima. Upravo se preko lednika sakuplja CO2 i “šalje” u dubine okeana, a i lednici odbijaju oko 80% Sunčevih zraka što smanjuje zagrevanje planete. Dok vodene površine odbijaju oko 20% Sunčevih zraka.

Sličnu ulogu kao i lednici imaju i planktoni i samo malo smanjenje koncentrasije stratosferskog ozona može da dovede do njihovog značajnog smanjivanja.

Tako je, zbog značaja ozonskog omotača, u Montrealu 1987. godine potpisan dokument prema kome se svakog 16. septembra obeležava dan zaštite ozonskog omotača.