Često se termini “klimatske promene” i “globalno zagrevanje” koriste kako bi se označili isti problemi na globalnoj skali, ali ipak su razlike jasne. Globalno zagrevanje se odnosi na dugoročno zagrevanje planete i predstavlja samo jedan aspekt klimatskih promena, dok klimatske promene obuhvataju globalno zagrevanje ali i porast nivoa mora, topljenje glečera na Arktiku, Antarktiku i Grenlandu ili promene u terminima za cvetanje određenih biljaka.
Klima na Zemlji je uvek bila podložna promenama, međutim, promene u poslednjih nekoliko decenija nisu izmerene na vremenskoj skali od desetak hiljada godina i jasno se poklapaju sa početkom industrijske ere i korišćenja tehnologija koje remete standardne procese u zemljinoj atmosferi. Naučne činjenica su uzete kako iz prirodnih (“večnog” leda, stena, drveća), tako i iz veštačkih (sateliti i naučni instrumenti) izvora.
Naučnici koriste podatke prikupljene iz vazduha, zemlje, vode, ali i iz svemira zajedno sa računarskim modelima za proučavanje prošlih, sadašnjih i prognoze budućih klimatskih dešavanja.
U daljem tekstu ću napraviti kratak osvrt na vitalne parametre koji nam govore o promenama poslednjih decenija, a koje NASA prikazala putem dijagrama.
Ugljendioksid – CO2
CO2 je bitan gas koji zadržava toplotu na Zemlji, a kao primer možemo da navedemo Veneru čija se atmosfera sastoji od 95% CO2 i ima temperaturu od 460 ctepeni °C. Sećam se da smo na fakultetu pre nekih dvadesetak godina koristili podatak o koncentraciji CO2 u atmosferi od oko 380 ppm, a danas je taj broj 427.
Ukupan ugljendioksid se u atmosferi povećava svake godine, ali se sezonski dešavaju određeni padovi koncentracije. Kada u proleće krene bujanje vegetacije ona za svoj rast koristi CO2 i tada dolazi do kratkoročnog pada koncentracije u atmosferi. Naravno, kada bujanje vegetacije prestane na jesen zarobljeni CO2 ponovo dospeva u atmosferu, odonosno biljna materija se razgrađuje i oslobađa ovaj gas.
Ovo isto se dešava i na severnoj i na južnoj hemisferi, ali zbog znatno veće količine vegetacije na severnoj globalni sezonski ciklusi se mogu pratiti na dominantnoj strani sveta po pitanju zelenila.
Globalna temperatura
Dijagram ispod pokazuje promenu globalne temperature u poređenju sa dugoročnim prosekom od 1951 do 1980. godine. Najveća prosečna temperatura površine Zemlje je zabeležena 2024. godine, a poslednjih 10 godina su najtoplije.
Zemlja je prošle godine bila toplija u proseku za 1,47 °C u odnosu na predindustrijski period (1850 – 1900). Video iznad pokazuje promenu globalne temperature na površini Zemlje.
Metan
Metan (CH4) je jedan od gasova staklene bašte i drugi je po uticaju na globalni porast temperatura posle CO2. Molekul metana zadržava više toplote od molekula CO2, ali metan ima kratak životni vek u atmosferi – od 7 do 12 godina. Molekuli CO2 mogu opstati i više stotina godina.
Metan dolazi iz prirodnih izvora, ali i kao posledica ljudskih aktivnosti kao što su sagorevanje fosilnih goriva, poljoprivreda, razgradnja otpada na deponijama…Procenjuje se da je oko 60% metana u atmosferi posledica ljudskih aktivnosti. Od prirodnih izvora najveći su močvare.
Koncentracija metana se udvostručila poslednjih 200 godina i ona se relativno lako može izmeriti, ali veći problem predstavlja otkrivanje izvora metana. NASA koristi nekoliko metoda. Jedan od njih je instrument AVIRIS-NG koji se postavlja na avione i koji meri svetlost koja se odbija od površine Zemlje. Metan apsorbuje deo ove reflektovane svetlosti i instrument merenjem tačnih talasnih dužina svetlosti koja se apsorbuje određuje prisutne gasove staklene bašte.
Takođe, na Međunarodnoj svemirskoj stanici postoji instrument EMIT koji služi za proučavanje oluja i izvora prašine, ali se može koristiti za otkrivanje velikih emitera metana.
Ovakvi instrumenti služe da se identifikuju veliki izvori metana, a pomogli su i saniranju velikih curenja na naftnim i gasnim poljima.
Arktik je veliki izvor prirodnog metana, pa bi topljenjem leda moglo doći i do veće koncentracije u atmosferi.
Arktički led
Dijagram pokazuje količinu Arktičkog leda koji se satelitski meri od 1979. godine. Trend opadanja je jasan, a najniža vrednost je bila 2012. godine. Prikazana je veličina Arktičkog morskog leda svakog septembra od početka satelitskih merenja.
Letnji Arktički morski led se smanjuje stopom od 12,2% po deceniji zbog sve veće temperature.
Led na Antarktiku i Grenlandu
Antarktik gubi ledenu masu prosečno 136 milijardi tona godišnje, a Grenland 267 milijardi. Sve ovo dovodi do porasta nivoa mora.
NASA sateliti GRACE i GRACE Follow-On pokazuju pad ledene mase od 2002. godine. GRACE je vršio merenja do 2017. godine, a nastavio je GRACE Follow-On od 2018. godine. Dijagrami ispod se odnose na variranje ledene mase na Antarktiku i Grenlandu:
Nivo mora
Na porast nivoa mora utiče globalno zagrevanje i termalno širenje vode usled zagrevanja.
Dijagram pokazuje promenu nivoa mora od 1900 do 2018. godine.
(+) označava ono što utiče na porast nivoa mora
(-) označava ono što utiče na smanjenje nivoa mora
Ovi rezultati su bez presedana u poslednjih više od 2500 godina.
Zagrevanje okeana
Čak 90% globalnog zagrevanja se dešava u okeanima. Toplota uskladištena u okeanu dovodi do širenja okeanske vode i odgovorna je za porast mora od 1/3 do 1/2 na globalnom nivou.
Izvor informacija i adresa za više detalja:
SVEMIR 