Odlično lansiranje odlične amaterske rakete. Lansiranje obavljeno 30. septembra 2011. godine. Raketa je dostigla visinu od 36 800 metara za 92 sekunde, pri brzini od 3 560 km/h.
Više informacija o lansiranju i raketi pogledajte na sledećem linku: http://ddeville.com/derek/Qu8k.html
Jasno se na snimku vidi zakrivljenot Zemlje i atmosferski omotač. Prvi video je skraćen, a drugi je prikazan u celosti:
SVEMIR 
WoWoW, FENOMENALNO!!! Kažem ti ja Peđa, ako ikada budemo krenuli put zvezda to će biti zahvaljujući kreativnim amaterima i pravim zaljubljenicima u nauku, a ne državnim projektima i ljubi-ga-majka naučnicima koji samo kenj*** kako nemaju adekvatne uslove za rad… Budućnost je oduvek pripadala ljudima od akcije!
Ne mogu da opišem koliko entuzijazma mi je ulio ovaj video klip! Bravo!
Јесте да је мој коментар са закашњењем али твој коментар је вредан похвале (па и са закашњењем).
На жалост ова земља сувише је улагала и протраћила на оне којима је до статуса у друштву (најлакше је преко диплома) и који све и свакога дају за свој комфор и статус. Све и сваког су подредили своме: ЈА. Њих наука никада није занимала а нити ће.
Камо среће да је ова земља давала и да даје онима радозналим , који сав свој комфор и статус у друштву (које никада не задобише) јер су једино тежили да утоле своју радозналост.
У њих треба улагати – у занесењаке, кљукати их информацијама (и то само оним које су им потребне да остваре своје тренутне циљеве). За следећи циљ дати им друге потребне информације и тд. …
Свети Николај Велимировић (који е имао више диплома – различитих факултета), рекао је онима који су се градили паметни због диплома.
Сва ваша памет лежи у вашем памћењу.
Са или без дипломе, ништак је ништак а частан човек је частан.
Bitno je učestvovati! 😉
Ovo je veoma uspešno lansiranje. Sve je izgledalo savršeno.
Ovaj drugi snimak je fantastičan! Ko zna koliko ću puta još ovo pregledati 🙂 .
WOW! Moćno! Al, ovo za mene nisu amateri već slobodni strelci 🙂 . Kad sam bio dete, pravio sam i ja neke rakete :). Najuspešnija je bila “Excalibur” prema nacrtu iz Tehničkih novina, al’ letela je mnogo manje od ove 🙂
Hehe, svaka čast Lugar! I ja sam u srednjoj školi konstruisao više raketa, ali je od dobrih pedesetak pokušaja samo jednocifren broj preleteo više od par metara. Tada sam shvatio da fizika super radi na papiru, ali da je u stvarnom svetu Marfijev zakon taj koji odlučuje. 🙂 Svi moji modeli su kao gorivo koristili natrijum-hlorat i šećer (običnu saharozu iz kuhinje), uz različite varijacije na temu, npr. dodavao sam sumpor u tom nekom first-stage -u kako sam ga ja zvao, a to je bilo prvih 3-5 cm goriva odmah nakon mlaznice. Tu je procenat hlorata bio veliki tako da je raketa imala veoma veliko početno ubrzanje, inače je u suprotnom sa istim sastavom goriva obično završavala kao buktinja na mestu lansiranja. xD I dalje me amaterske rakete veoma privlače, ali se evo već više od deset godina nisam igrao sa njima. Inače i natrijum-hlorat sam jednim delom sam dobijao od kuhinjske soli elektrolizom u specijalnoj ćeliji koju sam napravio prema jednoj shemi iz udžbenika elektrohemije sa početka 1960tih… i sada sećajući se tog udžbenika po milioniti put mogu da konstatujem koliko je praktično znanje bilo više cenjeno polovinom 20. veka nego danas.
Met, da budem iskren. Moje rakete su letele mnogo više od par metar za razliku od tvojih. Ali, imao sam sreću da sam živeo u susednom gradiću pored Leskovca, pa sam u radnji “Mladi tehničar” mogao kupovati gotove motore koji su bili proizvedeni u Goraždu (BiH). Ostalo mi je nejano, ali, misilim da je ta prizvodnja tj “manifajktura” bila poluamaterska. 🙂 U cilju što manjeg otpora ja i drugr smo glancali stabilizatore tj, njihov profil u vidu kapljice uz pomoć vlastito konstruisanih skalamerija na ručni pogon uz pomoć. 🙂