Kao što je već viđeno na slikama ovih dana je na zapadnom nebu nakon zalaska Sunca moguće posmatrati Veneru nisko prema horizontu i Saturn koji zauzima znatno viši položaj. Potrebno je posmatrati južnije od mesta na kome je Sunce zašlo, tačnije jugozapadno od Sunca.

Međutim, večeras je Veneru znatno lakše pronaći jer će joj društvo praviti Mesec koji će se nalaziti sa njene leve strane (gledano iz našeg ugla). Za bolji pogled i nešto duže posmatranje pre neko što Venera i Mesec otputuju ispod zapadnog horizonta potrebno je pronaći lokaciju koja je na nešto većoj nadmorskoj visini gde probleme neće praviti okolno drveće ili brda.

U ovom slučaju svetlosno zagađenje ne igra bitnu ulogu jer su u pitanju sjajnija nebeska tela i mrak neće biti potupun.

izvor: earthsky.org

Saturn, Venera i Mesec nakon zalaska Sunca (08.09.2013.) – izvor: earthsky.org

O Veneri (izvor: link):

Planeta Venera je najsjajnije nebesko telo koje možemo videti sa Zemlje, posle Sunca i Meseca. Na nebu se vidi kao najsjajnija “zvezda” u večernjim satima i tada je nazivaju Večernjača, a takođe se vidi i u jutarnjim satima sve do izlaska Sunca, a tada je nazivaju Zornjača.  Kod nas je poznata i pod imenom Zvezda Danica. Još kao klinac prvo sam čuo za Danicu, a tek mnogo kasnije za ostale njene nazive.

Druga je planeta po udaljenosti od Sunca, posle Mekura. Po dimenzijama i masi veoma podseća na Zemlju. Prečnik joj iznosi oko 12 100 km, a gustina 4,869×1024 kg.  Njena atmosfera je za nama poznate oblike života smrtonosna, ako izuzmemo mogućnost da možda neki ekstremofil opstane tamo. Pretežno se sastoji od ugljendioksida oko 95%, kiseonika oko 3%, dok ostatak čine sumpordioksid, vodena para i još neki elementi. Mogu se naći u višim slojevima atmosfere i kapljice Sumporne kiseline.

Temperatura na njenoj površini dostiže 485 °C i time je ujedno i najtoplija planeta u Sunčevom sistemu. Toplija je čak i od Merkura koji je najbliži Suncu i od njega prima najviše toplote. To je posledica ogromnog efekta staklene bašte zbog velike količine CO2. Taj efekat je već svima dobro poznat još iz osnovne škole, jer se događa i na našoj planeti, ali u znatno blažem obliku.

Rotacija Venere je retrogradna. To znači da rotira od istoka prema zapadu. Takvu rotaciju ima jedino Uran i koliko se sećam Pluton, mada ovo drugo nebesko telo nije više planeta. Ima i svoje mene, baš kao i Mesec, jer spada u unutrašnje planete.

Da bi mogli da vidimo njenu površinu morali bi da zaronimo duboko ispod njenih gustih oblaka. To su neke svemirske agencije i pokušle, ali su njihove sonde ubrzo nakon spuštanja na površinu doživele kraj. Ipak, otprilike se polovina misija smatra uspešnim, ali neke od njih nisu za cilj imale sletanje na njenu površinu. Prva letelica koja je poslata bila je Sputnjik 7 i bila je neuspešna.

Pritisak Venerine atmosfere je ogroman i 90 puta je veći od pritiska na površini Zemlje. U takvim uslovima nema ni govora o postojanju života, a ako se na to doda i otrovna atmosfera i ogromna temperatura šanse su ispod minimalnih.

Saturn i Venera (04.09.2013)

O Saturnu (izvor: link):

Saturn je druga, po veličini, planeta u Sunčevom sistemu i šesta planeta od Sunca. Sa svojim mnogobrojnim satelitima, zanimljivim pegama (olujama) koje traju po nekoliko meseci (kao one na Jupiteru i Neptunu), nezaobilaznim i jedinstvenim prstenovima predstavlja najlepšu planetu u Sunčevom sistemu, ako ne računamo plavu planetu Zemlju.

Vekovima su ljudi smatrali da je granica Sunčevog sistema upravo orbita Saturna. Tako je bilo sve do otkrića planete Uran, 1781. godine, kada je astronom amater Viljem Heršel otkrio ovu planetu.

Bolje upoznavanje ove planete su nam omogućile sonde Voyager 1 i 2 i Pionir 11. Zahvaljući njihovim snimcima doboli smo odgovore na mnoga pitanja.

Saturn je još jedna planeta Jupiterovog tipa. Njegova udaljenost od Sunca iznosi 1,4 milijarde km, dok mu je prečnik na polovima 108 000 km, a na ekvatoru 119 000 km. Ova razlika u prečniku na polovima i prečniku na ekvatoru potiče od velike brzine rotacije planete. Saturn se okrene oko svoje ose za 10 h i 14 min. Zbog ove brzine rotacije vetrovi na Saturnu dostižu brzine od 1600-1800 km/h.

Baš kao i Jupiter, Saturn zrači više toplote nego što je dobija od Sunca. U poređenju sa Zemljom, Saturn prima samo 1% Sunčeve energije od one koje Zemlja dobija od Sunca.

Gustina Saturna iznosi svega 0,687 g/cm3, što je mnogo puta manje nego gustina Zemlje. Poznat je onaj primer: Kada bi Saturn potopili u neki ogroman okean, on jednostavno ne bi potonuo, već bi plutao po njegovoj površini. Razlog je upravo mala gustina ove planete.

U atmosferi Saturna preovlađuje vodonik sa 96%, sledi helijum sa 3%, dok 1% čine amonijak, metan, deuterijum…

Kao i ostali gasoviti džinovi i Saturn ima jako magnetno polje koje se prostire na više od 3 miliona km od površine planete. Uz pomoć ove magnetosfere, Saturnove atmosfere i sunčevog vetra nastaje lepa polarna svetlost baš kao na Zemlji i Jupiteru.

Što se tiče Saturnovih prstenova, njihov prečnik iznosi 250 000 km, a njihova debljine ne prelazi 1,5 km. Neverovatno, ali istinito. Sastoje se od oksida gvožđa, leda i silikatnih stena. Prstenovi su uočljivi i kroz male amaterske teleskope, a označeni su slovima abecede.

Oko Saturna kruži i 33 za sada poznatih satelita. Najveći i najpoznatiji od njih je svakako Titan čiji je prečnik veći od Merkurovog.

Sa wikipedije kratko o istoriji istraživanja Saturna:

Сатурн је, због свог сјаја, познат још од праисторије. Галилео Галилеј је, 1610. године, први усмерио телескоп према њему. Због несавршености првих телескопа, Галилео није препознао прстенове, већ је мислио да се ради о три тијела. Посебно се закомпликовало посматрање у време проласка Земље кроз равнину прстенова, када су они привидно нестали (јер су врло танки), што је збунило Галилеја. Тек је 1659. године дански астроном Кристијан Хајгенс у Сатурновом необичном облику препознао прстенове. Хајгенс је објаснио да је њихово нестајање и мењање узроковано променом нагиба орбите Земље према Сатурну током њихових путања око Сунца.

Италијански астроном Ђовани Доменико Касини је 1675. открио пукотину у прстеновима, па се та пукотина између прстенова A и B данас назива по њему Касинијевом пукотином. И други размаци између прстенова носе имена по астрономима који су их открили или учествовали у истраживању Сатурна (Герин, Хајгенс, Максвел, Енке).

Сатурн су до сада посетиле 4 летелице: Пионир 11 (1979), Војаџер 1 (1980), Војаџер 2 (1981) и Касини-Хајгенс. Летелица Касини је ушла је 1. јула 2004. у орбиту око Сатурна и почела 4-годишњу мисију истраживања Сатурна, његових прстенова, магнетосфере и сателита. Касини је носила сонду Хајгенс која је почетком 2005. бачена у атмосферу Сатурновог највећег сателита Титана.

O Mesecu:

Naš Mesec (I deo)

Naš Mesec (II deo)

Naš Mesec (III deo)