Čist prirodni vazduh se sastoji od (računato u zapreminskim delovima):

– azota (78,09%)

– kiseonika (20,94%)

– argona (0,93%)

– ugljendioksida (0,03%)

Ostali gasovi koji zauzimaju 0,01% zapreminskih delova su:neon, metan, kripton, vodonik, ksenon, azotdioksid i ozon. U prirodni sastav vazduha se ubraja i vodena para, ali njena količina nije stalna i stalno varira. Ako sastav vazduha varira od navedenog smatra se da je zagađen, a onaj element ili gas koji odstupa od navedenog sastava smatra se zagađivačem. Ako se oslonimo na definiciju Svetske zdravstvene organizacije (WHO) vazduh je zagađen ako se jedan ili vise zagadjivača nalaze u onoj količini koja je po utvrđenim kriterijumima štetna za ljude, biljke i životinje.

Smatram da je ova definicija sasvim odgovarajuća što se tiče zagađivanja i njenog uticaja na živi svet. Po vrsti zagađenja, aerozagađenje može biti: – fizičko – hemijsko – radioaktivno

Fizičko zagađenje nastaje pri povećanoj koncentraciji prašine i pepela nastalih pri sagorevanju fosilnih goriva. Medjutim, izvor prašine mogu biti i drugi izvori. Prašina u atmosferi doprinosi povećanju broja bakterija u njoj, jer pomaže njihovom transportu na veće razdaljine. Sve to može negativno uticati na čoveka. I sama prašina, bez bakterija može izazvati oboljenje pluća kod čoveka, ako je često izložen njenbom uticaju.

Navešću jedan banalan primer. Morate svakog dana da prolazite trotoarom pored prometne ulice. Međutim, ta ulica je iz nekog razloga (a ima ih mnogo) posuta prašinom (sitnom ili krupnom). Vi prolazite, ali i ulicom prolaze vozila koja tu prašini podižu. Jednostavno je nemoguće da deo te prašine ne udahnete, a preko toga i deo izduvnih gasova koji izlazi iz auspuha automobila. Nesvesno ste već osetili deo zagađenja, ali naviknuti na tako nešto ne obraćate mnogo pažnje na to. Ipak, vaša pluća su zadržala deo tog zagađenja.

Hemijsko zagađenje izazivaju gasovi koji su nastali takođe sagorevanjem fosilnih goriva iz saobraćaja, industrije ili individualnih ložišta. Gasovi se podižu visoko u atmosferu, ali se usled kiše spiraju iz atmosfere i vraćaju se na zemlju u vidu kiselih kiša koje utiču na zemljište i sve vrste rastinja (šume i ostale biljke…). Navešću samo one gasove koji su najčešći zagađivači:

– Ugljenmonoksid je krvni otrov koji ubija lagano i neosetno u zatvorenim prostorima. Kada se oseti njegovo delovanje, obično je već kasno. – Sumpordioksid je glavni krivac za nastajanje kiselih kiša (primer:grad Bor) i štetan je za sve oblike živog sveta.

– Azotni gasovi nastaju na povišenim temperaturama. Recimo kod saobraćaja, najviše se emituju pri većim brzinama kada je motor više zagrejan.

– Sumporvodonik nastaje u koksarama i refinerijama i izaziva akutna trovanja i oštećenja mozga.

– Ugljendioksid je malo drugačija priča. O tome sam pisao ovde – ugljendioksid .

Radioaktivno zagađivanje nastaje u rudnicima urana, pri preradi nuklearnog goriva, pri radu nuklearnih elektrana i kod sagorevalja uglja koji sadrži uranijumove okside. Ovde nisam računao radioaktivnost planete Zemlje koja je jedan od vidova unutrašnje toplote same planete, gde toplota nastaje upravo pri radioaktivnom raspadu određenih elemenata.

Danas se smatra da radioaktivnost iz nuklearnih elektrana ne prelazi propisane granice i pod stalnim je strogim tehničkim i administrativnim nadzorom.