Nije sve onako kako nam izgleda. Mi vidimo samo one stvari koje su oku dostupne. Objašnjenje za ovo pruža elektromagnetno zračenje.
Koliko se sećam iz vremena dok sam morao da spremam ispite, ovo zračenje je otkrio Maksvel na osnovu nekih Faradejevih i svojih eksperimenata, ali ovakve stvari obično slabije pamtim. Kasnije je ova Maksvelova teorija potvrđena i to beše to. Nastupila su mnoga istraživanja pomoću kojih se promenio svet u kome živimo i koji je viđen potpuno drugim očima.
Elektromagnetno zračenje (EMZ) putuje svemirom brzinom svetlosti, jer je i vidljiva svetlost deo ovog zračenja. EMZ je noslilac elektromagnetne sile. Energija koju nosi ovo zračenje zavisi od njegove talasne dužine. Talasna dužina predstavlja rastojanje između dva brega talasa i što je ovo rastojanje manje EMZ ima veću energiju. Prenosilac ovog zračenja je foton koji predstavlja kvant elektromagnetnog zračenja, dok kvant predstavlja najmanji paket energiije (u ovom slučaju EMZ). Kod gravitacije je graviton kvant gravitacione sile itd. Foton nema masu mirovanja.
Energija EMZ je data Plankovom relacijom :

E = h × v – energija fotona
h – Plankova konstanta
v – frekvencija talasa

Ova konstanta se ne pojavljuje u klasičnoj Njutnovoj fizici, već samo u kvantnoj mehanici i najzaslužnija je za njeno napredovanje.

EMZ je podeljeno na više delova koje zavise od talasnih dužina i energije koju poseduju. Opseg talasnih dužina EMZ predstavljen je elektromagnetnim spektrom. Ovaj spektar obuhvata:

– gama zračenje

– rendgensko zračenje

– ultraljubičasto zračenje

– vidljivo zračenje

– infracrveno zračenje

– mikrotalasno zračenje

– radio zračenje

Gama zračenje poseduje najveću energiju i potiče iz unutrašnjosti atoma. Ima najmanju talasnu dužinu i najveću energiju. Radioaktivni raspad emituje ovo zračenje. Čovek nema čula kojim može da detektuje ovo zračenje, a poznato je kako ono deluje na živi svet. Dok ono prolazi kroz neko živo biće, samo biće ništa ne oseća, ali mu ovo zračenje lagano uništava sve ćelije i tkiva, a smrt je neizbežna.
Rendgensko ili X – zračenje se po enegiji nalazi između gama i ultraljubičastog zračenja. Ovo zračenje se primenjuje u medicini i veće doze mogu biti štetne po nas, jer uništavaju ćelije i mogu uticati na DNK. Predstavlja jedno od jonizujućih zračenja i mogu se dobiti u rendgenskim cevima sa visokim vakumom. Rendgen je za ovo otkriće dobio Nobelovu nagradu.
Ultraljubičasto zračenje – o tome sam pisao OVDE.
Vidljivo zračnje je jedino zračenje koje možemo videti čulom vida. Ovo je često razlog zbog čega neki veruju u neke “misterije” i “nerazjašnjene” pojave. Ovo zračenje se nalazu na talasnoj dužini od 400 – 750 nm. Propuštanjem ove svetlosti kroz trostranu kristalnu prizmu vidimo da se ona sastoji od sedam boja, odnosno duginih boja. Duga i njene boje nastaju reflektovanjem ovog zračenja od kapljica vode.
Infracrveno zračenje se po svojoj talasnoj dužini nadovezuje na vidljivu svetlost i talasne je dužine od 750 nm do 1 mm. Primenjuje se npr. u vosjci za noćna osmatranja (pomoću određenih uređaja koji detektuju toplotu tela i slično) i astronomiji za objekte koje ne zrače u vidljivom delu spektra.
Mikrotalasno zračenje se u jednom delu spektra preklapa sa radiotalasima. Talasna dužina im je od 1 cm do 1 m. Primenjuju se kod radara, u mikrotalasnim pećima…Negde sam pročitao da duže izlaganje ovoj vrsti zračenja može da izazove neke probleme. Mada se jedino sećam da je u pitanju zamor.
Radio zračenje je zračenje sa širokim opsegom talasnih dužina i njegova primena u nauci je veoma zastupljena. Koristi se i za otkrivanje vanzemaljskog života uz pretpostavku da i ako tamo gore ima nečeg ono mora slati signale u ovom područiju zračenja. Mi recimo emitujemo u svemir ovo zračenje još od vremena kada se pojavio radio. Ako neka razvijenija civilizacija postoji u krugu od nekih 200 sg, moguće je da su detektovali ovo zračenje. Ali pošto mi njihovo nismo velika je verovatnoća da u krugu od 200 sg nema nikoga…
Iz svega ovoga se vidi koliko je ustvari ljudski vid siromašan i koliko stvari mi ne možemo videti ili opaziti čulima. Pčele recimo mogu videti UV zračenje. Kada bi naše oko moglo videti neku drugu vrstu zračenja, na drugoj talasnoj dužini od vidljive, svet bi nam izgledao potpuno drugačije.
Mnoge zvezde na nebu zrače mnogo više u nekom drugom delu spektra nego u vidljivom. Tako da ako ih na nebu vidimo kako sijaju jedva vidljivom svetlošću, one u recimo infracrvenom delu spektra sijaju neverovatnim intenzitetom, ali mi to jednostavno nevidimo. Međutim, zato postoje uređaji kojima to možemo snimiti i tek tada videti kao to izgleda.