Letelicu Voyager 1 NASA je lansirana 5. septembra 1977. godine sa ciljem da istraži spoljni Sunčev sistem, kao i međuzvezdani prostor. Letelica je na Zemlju poslala veliki broj naučnih podataka, ali jedna fotografija je jednostavno postala nekako posebna.

Na današnji dan, 14. februara 1990. godine Voyager 1 je sa udaljenosti od 6 milijardi kilometara napravio fortografiju na kojoj se naša planeta vidi kao bleda plava tačka u svemiru, onakvu kakvu je niko do tada nije video. Bila se samo još jedna bleda tačka u svemiru koje ni po čemu nije bila posebna i delovala je tako ranjivo kada se uporedi sa osećajem koji ljudi imaju na njenoj površini.

Na zahtev Karl Sagana NASA je poslala naredbu letelici da se okrene i fotografiše Zemlju da bi je videli kako izgleda sa te udaljenosti u odnosu na ostatak svemir. Naziv fotografije Bleda plava tačka (Pale blue dot) je kasnije iskoristio za naslov svoje knjige: Pale Blue Dot: A Vision of the Human Future in Space.

Pogledajte i šta NASA ima da kaže o ovoj fotografiji i njenom ažuriranju.

Više o fotografiji možete pročitati >>>> ovde.

U toj knjizi Karl Sagan je dao opis fotografije koji će ostati upamćen generacijama:

Pogledajmo ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj su svi koje volite, svi koje znate, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikada postojalo, živelo svoj život. Skup naše radosti i patnje, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih nauka, svaki lovac i pustinjak, svaki heroj i kukavica, svaki tvorac i uništavač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki zaljubljeni mladi par, svaka majka i otac, dete, izumitelj i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki vrhovni vođa, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste živeo je tamo – na trunci prašine koja lebdi u sunčevom zraku.

Zemlja je veoma mala pozornica u ogromnoj kosmičkoj areni. Pomislite na beskrajne okrutnosti stanovnika jednog ugla ovog piksela na jedva uočljivim stanovnicima drugog ugla pikesela, koliko su česti njihovi nesporazumi, koliko su željni ubijanja jedni drugih, koliko gore u svojoj mržnji. Pomislite na reke krvi koje su prolili svi ti generali i carevi, da bi u slavi i trijumfu postali kratkotrajni gospodari delića te tačke.

Naš nadmeni stav, naša zamišljena samovažnost, zabluda da imamo neki privilegovani položaj u Univerzumu, dovode u pitanje tačku bledog svetla. Naša planeta je usamljena mrlja u velikom sveobuhvatnom kosmičkom mraku. U našem neznaju, u svim tim prostranstvima nema nagoveštaja da će pomoć stići od nekud da nas spase od nas samih.

Zemlja je jedini do sada poznat svet na kome postoji život. Nema ni jednog drugog, bar u skoroj budućnosti, na koju bi naša vrsta mogla da migrira. Da posetimo, da. Da živimo, još ne. Sviđalo nam se to ili ne, za sada je Zemlja mesto gde mi živimo.

Rečeno je da je astronomija iskustvo poniznosti i izgradnje karaktera. Možda ne postoji bolja demonstracija gluposti ljudske gordosti od ove daleke slike našeg malenog sveta. Za mene to naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije i da sačuvamo i negujemo bledo plavu tačku, jedini dom koji smo ikada imali.

Pale Blue Dot – Karl Sagan