Najveći uticaj čoveka na globalnom nivou, pored promene reljefa planete (ovo je nužno) zbog izgradnje, jeste uticaj na njene sfere: atmosferu, hidrosferu i litosferu. Osnovni razlog je za svoju dobrobit, ali se sve to vraća kao bumerang i počinje stvarati sve veće i veće probleme.
Najizraženiji uticaj je uticaj na klimu planete. Oni koji neveruju u naučne dokaze o antropološkom uticaju na globalno zagrevenje popularno se nazivaju “klimatski skeptici”. Oni često govore samo o uticaju Sunca i gibanju Zemljine ose. Daleko od toga da to nije tačno, ali nije samo to u pitanju. Od 1950. godine sunčeva aktivnost nije drastično porasla, ali koncentracija gasova sa efektom staklene bašte (slika 1) jeste. To se može videti na mnogim dijagramima u svetu, a od ljudi i naučnih institucija koji se bave ovom problematikom. Gasovi koji imaju najveći udeo u stvaranju efekta staklene bašte su sledeći:
– Ugljen-dioksid                                                     Slika 1.
– Vodena para
– Azotsuboksid
– Metan
– Ozon (troposferski)
– …i još neki.
Ugljendioksid i vodena para učestvuju sa oko 90% u ovom procesu, dok ostali znatno manje, ali nikako zanemarljivo. Koncentracija CO2 je naglo počela da raste posle drugog svetskog rata. Razlog tome su fosilni izvori koji se koriste u saobraćaju i industriji, tu je i sagorevanje uglja. Continue reading “Uticaj čoveka na globalne probleme (II)” →