Fotografisanje noćnog neba je ono što svi ljubitelji astronomije pre ili kasnije učine. Neko se razočara dobijenim slikama i nikada ne nastavi, ali to je baš ono što nikada ne treba uraditi jer mesta za napredak uvek ima.

U ovom tekstu će kratko biti objašnjeno kako sa manjim budžetom doći do solidne astrofotografije, a astrofotografijom se smatra bilo koja fotografija kojom se fotografišu nebeska tela – Sunce, Mesec, zvezde, planete, magline…

Za ovakvu fotografiju vam je potreban fotoaparat (dslr ili mirror-less svejedno je) ili vaš telefon. Što se tiče objektiva za astrofotografiju mogu se koristiti svi raspoloživi koje imate. Na telefonu ćete koristiti parametre koji su vam omogućeni.

Naravno, prvi korak je pronaći što tamniju lokaciju, a što je često težak zadatak i pratiti vremensku prognozu. Kada ste to uradili postavite fotoaparat na tripod i postavite ga u M (manuel) mod. Kada ste to uradili potrebno je uperiti objektiv prema nekoj sjajnoj zvezdi ili planeti i preko prstena za fokusiranje fokusirati zvezdu što je preciznije moguće. Kako biste bili sigurni da je sve u redu napravite par probnih slika i pregledajte ih tako što ćete zumirati fotografiju i videti da li je svezda dovoljno oštra.

Sledeće što je potrebno uraditi da znate žižnu daljinu objektiva kako bi odabrali pravo vreme ekspozicije. U ovom slučaju se najčešće primenjuje pravilo 500, odnosno kada ovaj broj podelite sa žižnom daljinom objektiva. Na slici ispod je primer koliko vreme izlaganja po fotografiji je potrebno za objektiv od 85 mm a da ne dobijete zvezdane tragove, odnosno da zvezde ostanu tačkaste na fotografiji:

Za tačno vreme ćete uneti podatak o senzoru, odnosno da li koristite Full Frame ili APS-C senzor, jer mora se uzeti u obzir i crop faktor na APS-C senzoru. Obično koristim za oko sekundu manju vrednost za vreme izlaganja od dobijenog računanjem.

Koji f broj ćete korisiti zavisi od vaše opreme. To što neki objektiv ima f/1.8 ne znači da je najbolje koristiti baš tu vrednost jer će zvezde često biti oštrije i boje jasnije na f/2.0 ili recimo f/2.8. To se da testirati. Ukoliko imate objektiv sa promenljivim f brojem, recimo najčešće kod kit objektiva sa f/3.5-5.6 najbolje je postaviti na f/3.5 ali tada računajte na najmanji zum, odnosno na širi ugao slikanja neba, jer f broj automatski raste sa zumiranjem.

Sada dolazimo do ISO vrednosti. Ovo određavanje je bitno kako bi se sakupilo više svetla, a da se ne dobije previše šuma na fotografiji. Ovo se može odrediti pomoću sajta https://www.photonstophotos.net/.

Odabraćete Input-referred Read Noise Chart, a zatim sa desne strane odabrati opremu koju koristite, odnosno fotoaparat. Može se desiti kao i meni da baš vaš fotoaparat nije na spisku, ali ih je stvarno mnogo pa je verovatnoća mala, ali ne i ravna nuli.

Ono što je bitno jeste da očitavate vrednosti na uspravnoj osi i one bi trebale da budu iznad 1 kako bi šum na fotografijama bio razuman. Odličan nivo šuma se dobija kada je ova vrednost 2 i viša, ali za astrofotografiju će često ISO 400 biti nizak.

Odabrane su kamere Nikon D5600 i Canon 60D i prema dijagramu ne bi trebalo koristiti ISO veći od 1600 jer nećete dobiti previše detalja, a dobićete više šuma na slikama.

Sada kada ste odabrali vreme izlaganja, ISO vrednost i f broj možete pronaći željeni astro objekat i postaviti ga u sredini vidnog polja objektiva. Pomogao bi daljinski okidač zbog neminovnog zamućenja slike prilikom okidanja ili jednostavno namestite odloženo okidanje na 2s i biće dovoljno.

Napravite 50-ak fotografija bez obzira što se objekat u vidnom polju pomera prema spoljim ivicama. Ukoliko se pomeri za oko 30% od centra jednostavno ga ponovo vratite na početni položaj i nastavite sa okidanjem. Kada završite sa slikanjem, odnosno light frejmovima možete uraditi i dark, bias i flat frejmove, mada za početak će biti dovoljno samo dark kako biste dodatno smanjili šum, a kasnije sa iskustvom će doći na red i ostali.

Ovo bi značilo da ako ste napravili 50 fotografija sa exp od 3 s ukupno vreme izlaganja sa vašom opremom će iznositi 150 s što je za mnoge delove neba solidno izlaganje kako bi se prikupili podaci, kao npr. Mlečni put, Orionove magline, Plejade, Hijade, jata u sazvežđu Kočijaš, galaksija Andromeda i dr.

Primer je galaksija Andromeda na vrhu teksta koju sam dobio stakovenjem samo 44 slika sa izlaganjem od 4 s i sa objektivom od 85 mm.

Dark fremovi se jednostavno rade tako što vratite poklopac objektiva na objektiv i sa istim parametrima napraviti još 20-ak slika.

Kada sednete za računar jednostavno po folderima odvojite ove frejmove i instalirajte besplatan softver Deep Sky Stacker. Ispod je desetominutni tutorijal koji će sigurno biti dovoljan:

Program će jednostavno složiti vaše fotografije preko prepoznatih zvezda, postaviće ih jednu na drugu i dobićete konačnu stakovanu sliku sa dosta prikupljene svetlosti. Kada program odradi sve preuzmete sliku i kasnije je obradite u Ps ili Lr ili Siril (besplatan) ili GIMP (besplatan) ili koji program smatrate boljim, preciznijim ili jednostavnijim.

Kako biste što preciznije planirali vaše mete za fotografisanje sa vašom opremom možete u aplikaciji Stellarium Mobile uneti podatke vaše opreme i program će vam automatski pokazivati vidno polje vaše opreme u svakom trenutku. To možete uraditi tako što ćete u glavnom meniju odabrati opciju Observing Tools, zatim Filed of View Simulator i jednostavno uneti tražene podatke.

Na prvoj slici možete videti da je crvenom bojom obeleženo vidno polje objektiva od 135 mm tako da u svakom trenutku možete znati koji će se sve objekti naći u vidnom polju. Ovo znatno olakšava planiranje kako se ne bi gubilo previše vremena kada postavite opremu.

Smatram da je ovo sasvim dovoljno za početne korake u astrofotografiji i posle prve fotografije sve će mnogo toga biti jasnije, a nastavak snimanja neba se postavlja na podrazumevano.