Najbliža tačka na putanji planete od Sunca naziva se perihel, a najudaljenija tačka naziva se afel. U zavisnosti od položaja tačke prolećne ravnodnevnice u odnosu na ove dve krajnje tačke zavisi i dužina godišnjih doba. Zanimljivo je da je kod nas zima kada je Zemlja najbliža Suncu, a to znači da temperatura na Zemlji uglavnom zavisi od ugla upadnih Sunčevih zraka.

Sutra, 3. januara u 6:35 h, Zemlja će biti najbliža Suncu i ta udaljenost će iznositi 147.097.233 km. Ovo ne bi bilo toliko zanimljivo da je trenutno leto, ali zima je i hladno je, a dešava se između 3 i 5. januara. Ove godine 6. jula Zemlja će biti najudaljenija od Sunca, a ta udaljenost će iznositi 152.595.566 km. Razlika od preko 5 miliona km.

Ovo pokazije da udaljenost Zemlje od Sunca ne utiče na temperaturu na Zemljinoj površini, već ta temperatura zavisi od nagiba Zemljine ose u odnosu na normalu na ravan ekliptike. Da nije tog nagiba ose ne bi imali ni smenu godišnjih doba. I Mars ima sličan nagib ose i takođe ima smenu godišnjih doba.

Sa slike iznad se vidi da kada je severni deo ose nagnut suprotno od Sunca na severnoj zemljinoj polulopti je zima, a sa druge strane slike situacija je suprotna.

Nagib Zemljine ose iznosi trenutno 23, 5 stepena, ali on je promenljiv, pa pogađate da to donosi i promene temperature na našoj planeti.

Sasvim malo ću proširiti ovaj tekst zbog boljeg razumevanja promene nagiba Zemljine ose i uticaja atmosfere na Sunčeve zrake.

Potrebno je navesti osnovne pojmove koji utiču na Zemljinu osu da bi shvatili kako se njen

nagib menja.

Precesija je “ljuljanje” ili tačnije klaćenje Zemljinih obrtnih polova. Otklon Zemljine obrtne ose od centra iznosi danas 23,5 stepeni, a vreme punog obrtanja iznosi 26000 godina. Ovaj ugao je ustvari odstupanje Zemljine obrtne ose od normale na ravan ekliptike. Taj ugao varira u granicama od 22,1 do 24,5 u periodu od 41 000 godina.

Nutacija daje sinusoidnu krivu za precesioni krug sa periodom od 19 godina.

Njutnov zakon opšte gravitacije predstavlja osnovu nebeske mehanike i kada bi se planete samostalno okretale oko Sunca za njih bi važio jednostavan oblik zakona gravitacije. Međutim, kako na svaku planetu utiču i ostale planete, dolazi do poremećaja utvrđene putanje. Takođe i sateliti planeta utiču na planete oko kojih se okreću. Ipak, vremenom se primena nebeske mehanike na planete i satelite dovela do velike svršenosti, ali to nije bio slučaj sa delovanjem i rasprostiranjem Sunčevog zračenja po okolnim nebeskim telima.²

Iz navedenog se vidi veoma složen uticaj na položaj Zemljine ose, a to je upravo glavna oblast kojom se bavio Milutin Milanković. Kompleksnost tih njegovih radova su jedan od razloga manjeg interesovanja ljudi za njega, nego recimo za Nikolu Teslu.

Sunčevi zraci koji padaju na Zemljinu površinu polaze kroz različite debljine Zemljine atmosfere koji opet zavisi od nagiba ose, odnosno upadni uglovi tih zraka nisu jednaki po celoj Zemljinoj površini, a što utiče na osunčavanje pojedinih delova Zemlje. U određenom trenutku na različitim delovima planete je različit intenzitet osunčavanja.

Za više podataka o ovim pojmovima možete posetiti ovu adresu.

Uticaj atmosfere na Sunčeve zrake možete sagledati pri izlasku, a posebno pri zalasku Sunca. Rasejavanje boja iz vidljivog dela elektromagnetnog spektra je tada najizraženije, pa one boje sa većom energijom reaguju sa česticama atmosfere, dok crvena boja sa najmanjom energijom stiže do nas i boji nam nebo u crvenkasto. Na taj uticaj se dodaje i zgađanje koje je veće kada Sunce zalazi, nego kada izlazi na istoku.

_______________________

〈1〉 https://sh.wikipedia.org/wiki/Perihel

〈2〉 https://svemir.wordpress.com/2011/07/16/milutin-milankovic-najcuveniji-srpski-naucnik/