S obzirom da je tekst o najsjajnijoj zvezdi na našem nebu (a nije Sunce…) jedan od najčitanijih na ovom blogu želeo sam samo kratko da dopunim stariji tekst.

Većina zimskih sazvežđa zauzima veliki deo neba, a glavne zvezde u njima su sjajne i iz

tog razloga se lako prepoznaju. Zvezde kao što su Betelgez i Rigel pomažu nam da pronađemo sazvežđe Orion, a posebno tri zvezde Orionovog pojasa Alnilam, Alnitak i Mintaka. Pomoću zvezda Kastor i Poluks nalazimo sazvežđe Blizanci, zvezda Prokion nam pokazuje na sazvežđe Mali pas, a pomoću crvenkaste zvezde Aldebaran nalazimo sazvežđe Bik.

Međutim, sve ove sjajne zvezde sa magnitudama većim od nule deluju ne tako sjajne ako ih uporedimo sa najsjajnijom zvezdom na nebu – zvezdom Sirijus.

Sirijus je najsjajnija zvezda kako severnog tako i južnog neba, odnosno najsjajnija zvezda koja se sa površine Zemlje može videti…ako ne računamo naše Sunce. Njena magnituda iznosi – 1,41 i ona posebno dolazi do izražaja tokom izlaska zvezde nisko na horizontu. Treperenje ove zvezde i promena boja kao posledica prelamanja svetlosti kroz zemljinu atmosferu čini posmatranje Sirijusa još zanimljivijim, a lepo je to videti i kroz dvogled ili teleskop. Radi poređenja Venera ima magnitutu oko – 4,4, ali i Jupiter može biti sjajan sa magnitudom većom od -2,5. Planeta Mars takođe može imati magnitudu preko -2,5 kada je najbliža Zemlji, odnosno približno na svake 2 godine. Dakle, ako vidite neko nebesko telo sjajnije od Sirijusa, a da nisu Mesec i Sunce, onda je u sigurno pitanju neka planeta.

Nama najbliža zvezda je Alfa Kentaur koja je vidljiva sa južne Zemljine polulopte i daleko je od na oko 4,3 svetlosne godine. Zato Sirijus ubrajamo u jednu od nama najbližih zvezda i njena udaljenost se procenjuje na oko 8,6 svetlosnih godina.

Pripada spektralnoj klasi A. Zvezde koje pripadaju ovoj klasi su bele sa temperaturom od 9000 K. Relativno je mlada zvezda, a prečnik se procenjuje na dva Sunčeva.

Sirijus ima svog pratioca, tako da sa njim čini dvojni sistem. Glavna zvezda se obeležava sa Sirijus A, a pratioc Sirijus B. Astronomima amaterima je ova druga komponenta sistema nedostižna jer se zbog zaslepljujućeg sjaja veće komponente ne vidi.

Sirijus B je ustvari beli patuljak, odnosno zvezda u stadijumu kada je sav vodonik već potrošen, odnosno nema nuklearnih reakcija pretvaranja vodonika u helijum. Ima poluprečnik od svega 16 000 km, a masu približnu masi Sunca.

Posmatranje Sirijusa počinje krajem jeseni u jutarnjim satima. Početkom decembra ova zvezda izlazi sve ranije tako da će polovinom meseca iznad horizonta u pravcu istok-jugoistok biti nakon 20h, a polovinom januara nakon 18h. U februaru će sa prvim mrakom već biti iznad horizonta. Posmatranje se može vršiti i na početku proleća, ali najkasnije do kraja aprila. Početkom maja će će biti nisko na zapadu i brzo će zaći nakon zalaska Sunca.

Zbog njenog položaja na oko 17 stepeni ispod nebeskog ekvatora zvezda Sirijus je vidljiva sa cele južne zemljine polulopte, ali za stanovnike severne polulopte vidljiva je samo do 75 stepeni severne geografske širine. [1] Za posmatrače iznad ove koordinate Sirijus je ispod horizonta.

Njeno sazvežđe je Veliki pas (Canis Maior), pa joj je službeni naziv alfa Velikog psa (α CMa) i nekada je u zvezdanim kartama možete naći pod ovom oznakom.

Kako Sirijus pronaći na nebu?

S obzirom da sazvežđe Orion izlazi pre sazvežđa Veliki pas pomoću zvezda Orionovog pojasa možete otprilike naslutiti mesto gde će se Sirijus pojaviti. Ako zamislimo pravu koja prolazi preko zvezda pomenutog pojasa i pratimo je prema horizontu pokazaće nam tačno na zvezdu Sirijus.

Vredi pomenuti da se ispod Sirijusa nalazi i zvezdano jato koje u Mesijeovom katalogu nosi oznaku M41, dok se sa slike vidi i položaj popularne zvezde Betelgez.

U mitologiji Slovena narodno ime za zvezdu Sirijus je Volarica. [1]

---

[1] –  https://sr.wikipedia.org/Сиријус