Tekstovi koji prethode ovom nalaze se na ovoj adresi!

Saturn

Saturn je druga, po veličini, planeta u Sunčevom sistemu i šesta planeta od Sunca. Sa svojim mnogobrojnim satelitima, zanimljivim pegama (olujama) koje traju po nekoliko meseci (kao one na Jupiteru i Neptunu), nezaobilaznim i jedinstvenim prstenovima predstavlja najlepšu planetu u Sunčevom sistemu, ako ne računamo plavu planetu Zemlju.

Vekovima su ljudi smatrali da je granica Sunčevog sistema upravo orbita Saturna. Tako je bilo sve do otkrića planete Uran, 1781. godine, kada je astronom amater Viljem Heršel otkrio ovu planetu.

Bolje upoznavanje ove planete su nam omogućile sonde Voyager 1 i 2 i Pionir 11. Zahvaljući njihovim snimcima doboli smo odgovore na mnoga pitanja.

Saturn je još jedna planeta Jupiterovog tipa. Njegova udaljenost od Sunca iznosi 1,4 milijarde km, dok mu je prečnik na polovima 108 000 km, a na ekvatoru 119 000 km. Ova razlika u prečniku na polovima i prečniku na ekvatoru potiče od velike brzine rotacije planete. Saturn se okrene oko svoje ose za 10 h i 14 min. Zbog ove brzine rotacije vetrovi na Saturnu dostižu brzine od 1600-1800 km/h.

Baš kao i Jupiter, Saturn zrači više toplote nego što je dobija od Sunca. U poređenju sa Zemljom, Saturn prima samo 1% Sunčeve energije od one koje Zemlja dobija od Sunca.

Gustina Saturna iznosi svega 0,687 g/cm3, što je mnogo puta manje nego gustina Zemlje. Poznat je onaj primer: Kada bi Saturn potopili u neki ogroman okean, on jednostavno ne bi potonuo, već bi plutao po njegovoj površini. Razlog je upravo mala gustina ove planete.

U atmosferi Saturna preovlađuje vodonik sa 96%, sledi helijum sa 3%, dok 1% čine amonijak, metan, deuterijum…

Kao i ostali gasoviti džinovi i Saturn ima jako magnetno polje koje se prostire na više od 3 miliona km od površine planete. Uz pomoć ove magnetosfere, Saturnove atmosfere i sunčevog vetra nastaje lepa polarna svetlost baš kao na Zemlji i Jupiteru.

Što se tiče Saturnovih prstenova, njihov prečnik iznosi 250 000 km, a njihova debljine ne prelazi 1,5 km. Neverovatno, ali istinito. Sastoje se od oksida gvožđa, leda i silikatnih stena. Prstenovi su uočljivi i kroz male amaterske teleskope, a označeni su slovima abecede.

Oko Saturna kruži i 33 za sada poznatih satelita. Najveći i najpoznatiji od njih je svakako Titan čiji je prečnik veći od Merkurovog.

Sa wikipedije kratko o istoriji istraživanja Saturna:

Сатурн је, због свог сјаја, познат још од праисторије. Галилео Галилеј је, 1610. године, први усмерио телескоп према њему. Због несавршености првих телескопа, Галилео није препознао прстенове, већ је мислио да се ради о три тијела. Посебно се закомпликовало посматрање у време проласка Земље кроз равнину прстенова, када су они привидно нестали (јер су врло танки), што је збунило Галилеја. Тек је 1659. године дански астроном Кристијан Хајгенс у Сатурновом необичном облику препознао прстенове. Хајгенс је објаснио да је њихово нестајање и мењање узроковано променом нагиба орбите Земље према Сатурну током њихових путања око Сунца.

Италијански астроном Ђовани Доменико Касини је 1675. открио пукотину у прстеновима, па се та пукотина између прстенова A и B данас назива по њему Касинијевом пукотином. И други размаци између прстенова носе имена по астрономима који су их открили или учествовали у истраживању Сатурна (Герин, Хајгенс, Максвел, Енке).

Сатурн су до сада посетиле 4 летелице: Пионир 11 (1979), Војаџер 1 (1980), Војаџер 2 (1981) и Касини-Хајгенс. Летелица Касини је ушла је 1. јула 2004. у орбиту око Сатурна и почела 4-годишњу мисију истраживања Сатурна, његових прстенова, магнетосфере и сателита. Касини је носила сонду Хајгенс која је почетком 2005. бачена у атмосферу Сатурновог највећег сателита Титана.