I dok su Merkur, Veneru, Mars, Jupiter i Saturn stanovnici Zemlje posmatrali i pre nekoliko hiljada godina planete Uran I neptun su strpljivo čekale da budu otkrivene.

Dugo je planeta Saturn predstavljala granicu Sunčevog sistema kao najudaljenija planeta sve do 13. marta 1781. godine kada je astronom amater Vilijam Heršel (Friedrich Wilhelm Herschel) otkrio Uran. Inače, zbog Heršelovog doprinosa razvoju astronomije malo je mesta u literaturi gde je predstavljen kao astronom amater, pa mogu napisati slobodno astronom Vilijam Heršel.

On je već neko vreme radio na sistematskom proučavanju zvezda na nebu, pa je tako bilo i tog 13. marta. Postavio je svoj teleskop od 6,2 inča (otprilike 150 mm) ručne izrade i prelazio njime od jedne zvezde, preko druge… U neko doba te noći primetio je magličasti objekat za koji je pomislio da je kometa. Ovaj zaključak je bio sasvim logičan , a posebno u 18 veku, pa ga je uneo u svoj dnevnik.

U izvorima se navodi da je Heršel tada svoj teleskop uperio prema sazvežđu Blizanci, ali sam ja da ne budem lenj progledao u Stellarium-u i primetio da je prema ovom softveru Uran tada bio u sazvežđu Bik. U tom trenutku je sjaj Urana bio veliki i to magnitude 5,59 (izvor: Stellarium) i s obzirom na vreme bez svetlosnog zagađenja gotovo sigurno je bio vidljiv golim okom. Meni zanimljiva informacija, ali danas nebitna za ovo otkriće.

Nekoliko meseci kasnije, jedan drugi astronom, Anders Leksel je zaključio da je ipak u pitanju planeta. Nakon ove potvrde Heršel je stekao svetsku slavu za prvu otkrivenu planetu u Sunčevom sistemu. Takođe je izjavio, imajući u vidu svoje sistematsko istraživanje zvezda, da Uran nije otkrio te noći to bi se desilo u toku neke od narednih. Nekada muzičar, a sada poznati astronom Heršel je otkrio i dva Uranova satelita Titaniju i Oberon 6 godina nakon otkrića plenete.

Kada su astronomi želeli da preciznije izračunaju orbitu Urana pregledali su starije podatke ne bi li pronašli još neke dokaze o posmatranju palenete, došli su do zanimljivih činjenica. Pre Heršelovog zveničnog otkrića Uran je posmatran čak 22 pura pre toga. Najstariji izvor seže do 1690. godine i astronoma Džona Flemstida.

Ukratko o Uranu

Oko Sunca obiđe za 84 zemaljskih godina, a obrtanje oko svoje ose završi za 17 h i 14 min. Prečnik mu je 51118 km što ga čini trećom planetom po veličini u Sunčevom sistemu, ali po masi je četvrti jer je Neptun, iako sa manjim prečnikom, masivniji od njega. Kao i ostale planete Jupiterovog tipa i Uran poseduje tanke prstenove od prašine i kamenja veličine oko 2 m. Prstenovi se prostiru na udaljenosti od 100 km od površine planete. Na prvi pogled površina Urana izgleda bezlična i dosadna, međutim na njemu su česti jaki vetrovi koji duvaju brzinom do 600 km/h, dok se za bele oblake pretpostavlja da predstavljaju smrznuti mentan. Temperatura na površini iznosi oko – 190 ºC.

Do sada je poznato da oko Urana kruži 27 prirodnih satelita od kojih je najveći Titanija sa prečnikom od 1577 km i kruži na udaljenosti od 436 270 km.

Za nežno plavkastu boju Urana zaslužan je metan koji se nalazi u gornjim slojevima atmosfere.  Molekuli metana upijaju talase većih dužina, crveni deo elektromagnetnog spktra, dok talase kraćih dužina odbijaju, odnosno plavi deo spektra. U njegovoj atmosferi preovlađuje vodonik sa oko 83 % i helijum sa 15 %.

Za razliku od Jupitera i Saturna, o Uranu se mnogo manje zna.

Ono što je karakteristično za Uran jeste da mu se osa rotacije nalazi gotovo u ravni elliptike. Osa je nagnuta pod uglom od skoro 98 stepeni i zbog toga deluje kao da se okreće po boku dok obilazi oko Sunca, u odnosu na druge planete. Razlog takvog položaja ose nije poznat, ali se pretpostavlja da je u dalekoj prošlosti Uran pretrpeo sudar sa nekim većim svemirskim objektom koji je za posledicu imao “okretanje na bok”.

_____________________________________

Deo informacija je sa:

http://static.astronomija.org.rs/suncsist/planete/Uran/index.htm

https://svemir.blog/2011/03/03/astronomija-viii-planeta-uran/